Гљиварско друштво Шумадије има много специфичности које га разликују од осталих друштава у Србији, а може се слободно рећи , и од друштава у региону.  Једна од њих је да у Друштву имамо велики број брачних парова. Ту су Гоца и Милан, Мика и Стева, Јасмина и Дејан, Миланка u Дуле  , Весна и ја а од млађих ту су Јелена и Никола, Милица и Влада, Милена и Зоран а често су ту и комплетне породице, сада већ и са три генерације. Такође ми смо друштво са највећим бројем дама које су, потпуно незаслужено,  остале незапажене у очима гљиварске јавности.  Пробаћу , овим текстом, то да променим.

Многи посетиоци наших изложби, као и наши драги пријатељи из других гљиварских друштава, више пута су се уверили у кулинарску вештину лепшег дела ГДШ-а. Свака досадашња изложба била је пропраћена сијасетом специјалитета од гљива и са гљивама и сваки пут је било ново и непоновљиво. Све похвале њиховом умећу и труду, али ово би био класичан стереотип балканске жене а наше гљиварске даме то не заслужују. Њихов допринос раду ГДШ-а као и самој изложби  је много већи. Али, да кренем редом. 

На почетку је свакако, наш председник Извршног одбора, Гоца, без које наше Друштво не би било то што јесте.  Верујем да у Шумадији не постоји и најмањи шумарак у коме она није била а њен терен је практично цела Србија, Босна и Црна гора. Дурмитор познаје као свој џеп, много боље од многих мештана. Захваљујући њој Друштво је, на својим изложбама имало ретке планиске гљиве. 

Затим, ту је Мика. Чињеница је да Стева одличан гљивар и да спрема сјајан гулаш, али већину најређих гљива нашла је она па макар и села на њу. Поменућу само неке њене налазе: Boletopsis leucomelaena, Bankera violascens, ...   

Весна  је практично власник два једина досад регистрована налазишта мартовке (у међувремену мартовку смо пронашли и на Ртњу, у букви), да не помињем  све оне гљиве које сваке године пред изложбу редовно стижу са Гоча.

Јасмини можемо да захвалимо за задовољство што смо се упознали са Tricholoma equestre и Gomphus  clavatus,  kao и са дивним теренима Јошаничке бање и Копаоника.

Лепина кућа нам је увек била база одакле смо кретали на терене Грошнице и Аџиних ливада. Добро, тачно је да нас никада није одвела у ону „своју шуму“ али вреди се надати. 

Кристијана је сјајно организовала  дружење у Лужницама поводом прошлогодишње изложбе, а из њене шуме нам често стижу несвакидашњи примерци гљива за изложбу.

Радица тек треба да нас , у улози водича, проведе кроз фантастичне шуме западних падина Гледићких планина.

Цеца је веома активна и у Планинарском друштву Гора, као и у нашем ГДШу.

Овде нећу ставити тачку. Списак је подугачак и надам се да ће тако и остати.

Ненад Милосављевић